Istorija

Istorija

  

 

U grčkoj mitologiji često se spominje Halkidiki: u Kasandri je pokopan gigant zemljotresa Engelados. Planina Athos se formirala od stene koju je istoimeni gigant bacio bogovima, a i Sitonia svoje ime duguje Sithonu, Posejdonovom sinu.     Mitovi, reći će neko. Medjutim, u njima sagledavamo pokušaje tumačenja, još od vajkada, specifičnosti ovog prostora. Naučna istraživanja su pokazala da se geomorfologija paleontološkog Halkidikija u znatnoj meri razlikovala od današnje. Sa sigurnošću se zna da je različita od današnje bila flora i fauna.

Okamenjeni ostaci životinja iz porodice slonova kao i drugih nestalih vrsta koji su nadjeni u Nikiti i koji su primećeni u Vrasta, Triglia itd. predstavljaju svedočanstva jedne druge epohe, koja verovatno nije upoznala ljudski rod. Takodje pronalasci u pećini Petralona dokazali su da prisustvo čoveka na ovom prostoru prevazilazi 700.000 godina, dok je starost lobanje pračoveka procenjena na otprilike 200.000 godina. Primere naseobina koje upućuju na organizovano društvo imamo na Halkidikiju od 4.000 g. p.n.e. a kao najstariji stanovnici zabeleženi su Tračani i Pelasgi.

 

   

 

U osmom veku p.n.e. mnoštvo stanovništva pristiže u ovu oblast, uglavnom iz Halkide (otuda Halkidiki) i iz Eretrije. U petom veku p.n.e. najznačajniji gradovi bili su: Enia, Gigonos, Lipaksos, Potidea, Sani, Mendi, Skioni, Egai, Neapolis, Afitis, Olinthos, Sermili, Galipsos, Toroni, Sarti, Singos, Piloros, Dion, Kleone, Olofiksos, Akanthos, Stagira, Apolonia, Arnea, Anthemus. Mnogi od njih bili su nastavak praistorijskih naseobina, koje su se nalazile na istom mestu. Na kraju petog veka stare ere 32 najznačajnija grada osnivaju pod vodjstvom Olintha tzv. “zajednicu Halkideon“, koju će se Spartanci srušiti 379.g. p.n.e. 348.g.p.n.e. Filip pripaja ovu regiji Makedonskom carstvu. U helenističkom dobu osnivaju se tri velika grada: Kasandria (315), Ouranoupolis (315) i Antigonia (u središtu Kalamaria 280.g. p.n.e.). 168.g. p.n.e. prelazi u ruke Rimljana i propada zajedno sa gradovima koji potpadaju pod kontrolu uglavnom rimskih trgovaca.

 

Smatra se da je hrišćanstvo na Halkidikiju prihvaćeno u 50. godini nove ere (tada kada je apostol Pavle hodeći iz Filipa u Solun bio prešao Apoloniju). U hrišćanskim vekovima pretrpeće mnoge katastrofalne napade kao one od strane Gota (269), Una (6. vek), i Katalanaca (1307).

 

U toku 9. veka organizovana je manastirska država Sveta Gora. 855.g. kralj Prvi Makedon zlatnim pečatom odredjuje “spokojan i izolovan život monaha” do kraja veka. U toku 10. veka većina manastira nalazila se grupisana oko mesta Karies.

 

963.g. gradi se manastir Velika Lavra i u nastavku ostalih 19 manastira. Od tada ova sveta država predstavlja jedan specifičan svet za sebe. Mesto misterije, stroge vežbe i duhovne orjentacije, uspelo je da kroz vreme sačuva svoje vredno blago, da gaji helensko-hrišćansko obrazovanje i da doprinese očuvanju nacionalne svesti u teškim vremenima za narod. Posle 10. veka najveći deo obradive zemlje prešao je u ruke Svetogoraca („Metohia“). Od naseobina su nastala nova sela, koja su se razvila pored već postojećih naselja.

 

Nakon 12. veka u okviru tadašnje reorganizacije došlo je do podele na manje jedinice, tzv. kapetanluke: Kalamaria, Ermilia, Ierisos, Kasandra i Longos. Polovinom 14. veka veliki deo Halkidikija bio je pripojen Srpskoj državi, a pre ropstva Turcima Kasandra i druge priobalne oblasti našle su se pod upravom Venecije.

 

  

1430.g. pada pod ropstvo Turaka i postaje deo solunskog sandzaka. Deli se na tri porezne regije: Kasandru, ograničenu prirodnom granicom poluostrva, Hasikohoria, koja obuhvata “ čitavo područje obradive zemlje i brda koja se prostiru od Toronea do zaliva Thermaikos „i treću regiju Mantemohoria. Zasebu oblast, naravno, predstavljala je Sveta Gora. Uprkos posebnim povlasticama svake regije, tokom perioda ropstva stanovnici Halkidikija su patili, kao i ostatak Grka, zbog raznih nepravilnosti od strane moćnog tiranina. Uspeli su da očuvaju i svoju veru i nacionalnu svest. Na kraju 18. veka sve regije su zabeležile razvoj (porast proizvodnje žitarica, svile, ribolova).

 

Zbog ovog prosperiteta sela koja su se nalazila uz more suočavala su se sa napadima pirata. U Mantemohoria 1775.g. Porta odobrava preradu srebra iz rudnika koji su se nalazili u 12 velikih sela te oblasti – u tzv. „Zajednici Mademion“ – i tako dolazi do stvaranja jednog proširenog udruženja rudnika sa nezavisnom administrativnom upravom. U maju 1821.g. podiže se revolucija, pod vodjstvom Emanuila Papasa, i to bez uspeha, sa posledicom da dodje do totalnog uništenja. Medjutim, opet će ojačati i 1854.g. će novu bunu podići Ciamis Karacos.

 

Duh revolucije zahvatio je Halkidiki i 1878.g., medjutim Turci su na vreme preduzeli mere tako da je pokret ugušen. Na početku našeg veka Halkidiki uzima učsšće u borbi za Makedoniju. Mnogi stanovnici Halkidikija, i ne samo oni, učestvuju u raznim jedinicama makedonskih vojnika, ali i sami organizuju manje jedinice i ratuju protiv pristalica komiteta. Dugo željena sloboda doći će napokon oktobra 1912.g.

Na kraju, 1922.g. sa nastanjivanjem nekoliko hiljada izbeglica iz Male Azije započinje novi ciklus istorije Halkidikija. Pored postojećih sela izniklo je i 27 novih, čiji je doprinos ekonomskom i kulturnom razvoju Halkidikija bio od velikog značaja.